МИЛЕНА ТИЈАНИ
Напуштају ме (нас) блиски и драги људи. И носимо то и патимо осврћући се и очекујући неки трептај, неки знак да су ипак ту, а све је као сан, нестварно, а тако присутно и тако стварно.
Сунце и даље сија, кошава дува и чисти ваздух Србије.
Некако ово време испира и чисти мене, све нас и људе око нас. Враћа нас исконском у нама, ако смо у стању да то препознамо. Неки од нас су у чувеном „бескрајном плавом кругу“ а опет и у нама и са нама, а далеко. У некој новој димензији…
Одлепршала је међу анђеле наша Милена. Као пахуљица од беле метохијске чипке, чврста као горски кристал и драгуљ, сија у неком другом простору. Наш је чинила бољим годинама. Многе од нас је освестила, обогатила, усмерила, научила, гурнула неки динар у џеп, водила у биоскоп, позориште или на изложбу, преуредила хаљину за важан тренутак, неговала у болести, даривала наруквицу од цвећа, написала сугестије за рад, предговор за књигу, дала савет за обичне свакодневне муке и несугласице.…
Рођена је 1933. године у Јагоди, поред Пећи, подно Проклетија, на обалама Бистрице, у угледној породици са десеторо деце. Разлика између ње и најмлађег брата била је 16 година. Бринула је се свима, понашала се као мајка. Њене скути су неупадљиво и брижљиво окупљале породицу. А имала је љубави за све у породици и за људе које је сретала на свом животном путу. Даривала је љубав без резерве и несебично уз непоновљиви осмех, носила је то као ореол.
Пут је водио од Пећи, преко Косовске Митровице, Крагујевца, Загреба до Београда, где је поред многих достигнућа реализовала и идеју о стварању капиталног дела за сестре , Здравствена нега и савремено сестринство, наша Библија. Израдила је програм за предмет – Здравствена нега, а касније и предмет – Методика са организацијом здравствене неге и била први наставнак на тим предметима. Поред бројних радова и других публикација аутор је текста „Сестринство у српској медицини“ за Енциклопедију српске медицине.
Чувена Маринка Раслапчевић је Милениној мајци при упису у средњу школу рекла: „Што је још мало ниси пустила да порасте и продужи јој ту сукњу.“ А Милена је израсла у светињу сестринства Србије, као њена Патријаршија, наша дама се светиљком.
Већ после средње школе, њен таленат, дошао је до изражаја у ангажовању на пословима наставника средње школе, а касније и Више школе за медицинске сестре Југословенског црвеног крста, која је 1973. године интегрисана са Вишом медицинском школом Београд.
То је била претеша данашње Високе здравствене школе струковних студија.
Уз рад у школи, Милена је завршила Филозофски факултет, група за психологију, а касније последипломске студије и специјализацију из породичне психотерапије. Ипак, остала је у сестринству, цео свој живот.
Била је обдарена многим вештинама, имала је златне руке. Писала је поезију, сликала и графички уређивала и илустровала књиге. Уз све те таленте и бисерни интелект била је оличење скромности, неупадљивости, али и бунтовништва. У све што је радила уносила је целу себе, своје широко знање и неизмерну доброту. За њена одрицања ми нисмо знали. Знали смо колико је креативности, алтуизма и интуиције уткано у ту жену која будна снева. А умела је да се супротстави ауторитетима и да остане при свом ставу, отмено и непоколебљиво али непретенциозно, без жеље да засени. Једном приликом, рекла је: „Моје је природно право да будем паметна.“
Ненаметљиво и упорно даривала је неку унутрашњу хармонију и сигурност. Њене речи биле су бистри потоци вешто пореданих мисли и ставова, изречене увек без записаних теза а дигресије су биле драгуљи који је нису удаљавали од суштине теме већ је нама који је слушамо, препуштала раскош сазнања. Године 2000. установљена је Награда за животно дело – Статуа „Милена Тијанић“ за посебан допринос васпитању и образовању медицинских сестара у Србији. Нажалост, као и многе друге иницијативе у сестринству, и ова је некако утихнула.
Остаје нам само да се угледамо на њу и да је следимо. И да освестимо себе и утемељимо награду Статуа „Милена Тијанић“ за све времена у наш професионални светли и узвишени простор.
Милена није правила разлику међу сестрама према области у којој раде, удружења коме припадају. Све нас је волела, осветљавала вишеслојне, комплексне проблеме, али и указивала на значај и снагу образованих, модерних сестара, што је данас више него видљиво, усмеримо на јединствени наступ, на саборност свих нас и да циљеве уградимо у стварност ради генерација које долазе и народа српског.
Чувајмо сећања и трагове у нама.
Чувајмо смисао живота, своју јединственост, своје љубави, своје снаге, слабости и наду.
Тугујмо и плачимо, али са надом!
Чувајмо човека у себи.
Лети снена пахуљо наша у вечност!
Милијана Матијевић
Ostavite odgovor